Vrisak

A, kako bi izgledalo da svi legnemo i umremo? Osvrni se oko sebe, i videćeš kako to izgleda. Ležimo, gunđajući jedni na druge, jer nismo identični. Za to smo uvek imali snage.. Glavnog krivca gledamo popreko, i čekamo njegov sledeći potez. Pred sopstvenim inkvizitorom savijamo glavu, umesto da vrištimo, pokažemo zube, ponos, dostojanstvo. Čega se toliko plašimo?  Sopstvenog vriska u tišini? Da, on zna da zvuči jezivo, onima oko nas. Zamislite onda moć vriska miliona, u isto vreme. Zamislite moć apsorbovanog besa, apatije, dostojanstva, bola i očaja, oslobođenog u kolektivnom vrisku. Srušio bi sve pred sobom. 

Pojela nas je gomila straha, upakovana u finalnu misao "nema svrhe", koju izgovaramo lenjo, uz uzdah. To će nam biti i poslednje reči.

Upali smo u istu zamku, kao i mnoge zemlje na starom kontinentu. Druge zemlje na samrti je lako prepoznati, vrište, grebu, drže se za ruke, urlaju na krivca. Mi smo legli i čekamo poslednji otkucaj. U zabludi da je Kosovo srce Srbije, čekamo. To nije Kosovo, to je ovaj narod. Kada to shvatimo, možda i vrisnemo, nesvesno, prirodno. Svi znamo ulogu mozga, svi znamo i ko je tu ulogu preuzeo, svi znamo i da se taj isti mozak odliva, srazmerno proporcionalno sa povećanjem apatije i spuštenih pogleda. Slepo crevo, nesposobni crvuljak, ustoličili smo na mestu mozga.

Neće niko vrištati umesto tebe. Urlikni, narode moj, makar jednom, da se uverim da si jos uvek živ. 

Nataša Radulović