(M)oralno-politička podobnost

Svi govore o nekoj vrsti slobode. Postavlja se pitanje ko je subjekt slobode.  Realizacija te utopije o slobodi je noćna mora vladajuće elite, pa artikulišu demagogiju u pravcu ubeđivanja svojih robova da su slobodni, naglašavajući da su oni njihovi oslobodioci. To su oni isti koji temelje svoju vlast na "biće bolje za dve godine" i održavaju je političkim floskulama, dok se bogate na račun tog odlaganja i fikcije o boljitku u budućnosti. Pa zar nije čudno da vladajuća elita stoji u interesnoj sprezi sa znatnim delom kriminalnih klanova. Ti interesi su kriterijum pri određivanju podobnosti, na njima je utemeljen poželjni obrazac ponašanja subjekata slobode.

Sistem nam se urušava zbog podobnih. Oni koji insistiraju na podobnosti, to rade po kriterijumu "ko glasnije aplaudira".  A ti si, budalo, čitav život težio poštenju, čistom obrazu, mirnoj savesti, i još pri tom, životu dostojnom i mirnom. Sistem obrazovanja nije prilagođen sistemu, unutar koga stvara nove umove, koji će biti "društveno" korisni. Nije prilagođen društvu utemeljenom na neznanju, nepravdi, na neetičkim i nemoralnim vrednostima. Jeste, jednim delom, jer nas uspešno uči  kako da bez truda postignemo cilj, podmićivanjem, podizanjem nogu, okretanjem stražnjice, kao i da sve može da se kupi na ovaj ili na onaj način.

Ne uči se skidanje kajmaka, klimanje glavom, okretanje iste u pravcu demagogije, neistine i sopstvenog interesa. Ne uče nas da je sramota boriti se za nešto, jer će te tapšati po ramenu samo ukoliko uspešno pokriješ od javnosti izvlačenje lične koristi, iz raznih vrsta pomoći, investicija, putem projekata i zakona - jer tako si jedan od njih, deo tima, uklapaš se etički u poželjni i dozvoljeni obrazac ponašanja. Tapšanje i otvorena vrata ka uspehu, čekaju vas i ako ste sredstvo, koje će im omogućiti da što čvršće i što duže sačuvaju vlast.

Zadata tema na mom prvom seminarskom bila je "svet i/ili mi". Prošla je decenija od tada, ali se jasno sećam kako sam naivno jedva čekala da neko čuje moje mišljenje. Tada sam verovala da je ono nekome interesantno. Bože, zamislite kako sam bila smešna kada sam smatrala i da je bitno. Kada razmislim danas o datoj temi, shvatam samo da smo podobni. Oličenje smo podobnosti, sa aspekta globalizacije. "Gospodari" su izdajnici, lako prinose sopstveni narod kao žrtvu, ne osećajući ni nagoveštaj pružanja otpora. 

Samo nekolicini nam, očigledno, nedostaje "hleba i igara", jer televiziju ne gledamo, pa se osećamo kao žrtve.

Nataša Radulović

Lična garda diktatora

Oduvek smo se zajebavali na račun policije, koja ovde već decenijama nije narodna, već štiti poredak zasnovan na oligarhiji, čuvajući taj 1 posto. Naravno da policija treba da štiti poredak, ali gde je tu vojska? Ko čuva granice, ko štiti narodni interes? Najveći propust, čini mi se, bio je pred raspad SFRJ, baš od strane JNA. Njihova dužnost je bila da izvrše vojni puč i da zavedu vanredno stanje dokle god se oni kreteni ne dogovore, izbegao bi se rat...ali šta je jedna JNA spram globalnog plana.

Sada je već pri kraju proces demilitarizacije i ne znam da li još nekom nije jasno, da se od 2000. godine radi na tome da se uguši svaka šansica za vojni puč ovde. Jer, šta je policija u odnosu na tenkove i ostalu gvožđuriju koju danas utapaju. Savesnim pripadnicima policije svaka čast, stvarno ih ima, ali jako malo, kritično. Takvi se stide današnje komunalne policije koja po Beogradu agituje u stilu Gestapoa, izbacujući ljude iz autobusa GSP-a, maltretirajući pošteno građanstvo i izvrćući ruglu sve za šta su se borili veliki ljudi na ovim prostorima, o čemu su nas učili u školama. Sad je jasno da je diktator pokazao svoje pravo lice. Međutim, nešto mi nije jasno. Ima toliko zajebanih momaka širom prestonice, kojima je u krvi npr. kikboks, pa nisam čuo da je neko izbacio nekog „Gestapovca“ iz autobusa. Dobro, da se ne lažemo, Gestapo ipak nije bio sačinjen od društvenog otpada.

Strašno je to što i dalje svi ćute, jer već je i slepcu jasno, da je ova diktatorova mera, zapravo, perfidno sprovedena, kako bi zastrašivala stanovništvo prestonice i svima koji čitaju o tome srozavala moral. Tako se najbolje održava robovlasnički sistem. Bojim se da ćemo im ćutanjem dati još veći legitimitet za pomenute akcije, brinem, jer smatram da će sve to da ode jako daleko, da će jednog dana na ljude koji žive ovde, početi da puštaju nemačke ovčare. Ne znam i ne kapiram gde nam se to razredila krv, pa trpimo sve ovo... Da li će puštanje pasa (komunalnih policajaca i/ili vučjaka) biti dovoljno veliki udarac poniženja da se probudimo, ili treba da počnu i da nas bičuju, javno na trgovima. Da li bi tad digli glas, ili i dalje ćutali i pristali da nam uz svu tu sramotu uvale još i kožne gaće?

Aleksandar Ćosić

Nebeski narod ne demonstrira na zemlji

Dok se u zemljama koje shvatamo kao superiorne, a neke i kao fašističke, građani kidaju po ulicama sa policijom, ili bar demonstriraju, bašte naših kafića su prepune vazda optimističnih i tupavih ljudi, koje boli patka za sve osim za svoja sitna primanja koja će biti još sitnija.

U redu, šta nas briga kad očigledno bolje živimo od Nemaca i da ne nabrajam koga sve (informišite se malo). Sigurno nam je nacionalni ponos očuvaniji nego nemački, španski, francuski, italijanski, kineski, a i životni standard je veći, izgleda... Ne idu naši ljudi, dakle, u inostranstvo trbuhom za kruhom, već valjda da vide kakav je to isposnički život izvan Srbije, zemlje blagostanja, koja nije zemlja siročića i ćevapčića.

Recimo, Irci su u desetinama hiljada izašli na ulice, demonstrirajući nezadovoljstvo zbog povećanog računa za vodu. Baš su jadni, jel da? Šta su svi oni spram nas kad ni za vodu nemaju... Pa šta ako Francuzi demonstriraju, njima je Robespjer u krvi, mora da su budale. A i Nemci su toliko nisko pali ispod nas da su i oni na ulicama.

Mi smo nebeski narod i šta nas se tiče, svi osim nas su varvari i glupani, pa neka ruše svoju vlast, jebi ga, kod njih nema botovske armije vladajuće stranke, koja im onlajn pruža podršku svaki dan, veličajući svog strogog, ali pravednog gospodara. Tako da smo mi za razliku od njih svih – prosvetljeni. Znamo da su bogatiji, ali su to stekli prljavim imperijalizmom. Ako nas mrzi da i mi malo izađemo na ulicu, ono, da vidimo šta ima, dajte da platimo buntovne pripadnike svih tih naroda, da dođu ovde i demonstriraju umesto nas, jebi ga, oni to vole, a nama je besmisleno, a i mrzi nas.

Ako neko misli da su ovde počele demonstracije, onda se gadno zajebao ili je rođen takav. Kod nas ne protestvuju građani kao ti i ja, nego esnafi. Čim im se ispune neki površni uslovi, oni će prvi da se povuku sa ulica i sa društvenih mreža. Fašiste na vlasti neće skinuti opozicija, jer je samozaljubljena, razjedinjena i vlastoljubiva, a neće ni narod, jer ga boli dupe. Njih će rasturiti likovi iz redova sopstvene vladajuće stranke i to iznutra, živi bili pa videli, nadajmo se da neće dugo trajati…, ali ovde je i svaki sat predugačak.

Mrzi nas da mislimo, jer da nas ne mrzi, shvatili bi da smo prepušteni sami sebi i da nema više Tita koji će da brine o nama, kao o deci sa posebnim potrebama. Nadam se da će neko da se trgne i shvati onu Škabovu rečenicu: „Njih boli patka, snađi se batac...“ Samo da ne bude prekasno. Nebeski smo narod, pa nije ni čudno što ne znamo da živimo na zemlji... ili možda znamo?!

A. Ćosić

Dijagnoza modernog diktatora

Živimo u vremenu i prostoru, kao u nekoj paralelnoj dimenziji, zovemo je Srbija, u kojoj svako ima pravo da bude lud i da ne bude zatvoren. Uopšte ne mislim da treba da se poredimo sa normalnim ostatkom sveta, jer je ovde oduvek vladalo mišljenje da si inferioran ako odeš po stručnu pomoć psihijatra. Takve predrasude, dovele su do stanja u kojem se svi nalazimo. Našem narodu je ludilo usadjeno (šizofrenija). Kako nije kad toliko napadno podržavamo sopstvene ubice. Kad kažem podržavamo, ne mislim na to da imamo stav, već indolentno posmatramo prostake koji dok pišaju po nama, gledajući nas u slepačke oči, govore da pada kiša. Najveći problem je u tome što nam to, izgleda, ne smeta, nego čekamo da kiša stane. To je isto kao da gomila zombija gleda u nebo i čeka da isto padne u baru.

Istorija svedoči o tome da je ovaj narod genetski satkan od ratnika i da mu treba lider. Naravno da je naš narod lako izigrati i pokupiti mu glasove prodajom priče za malu decu. U svakom „lideru“ ovaj narod je mislio da će pronaći utehu i zadržati nacionalni ponos. Danas, većina glasača „pobednika“, nadam se, shvatila je da se, verovatno, radi o introvertnim individuama koje imaju sve, samo ne karton sa psihijatrije, dakle o diktatorima koji nas kao lideri neće odvesti nigde. Ipak, mali diktatori se neumoljivo drže svoje priče, što kažu „sami prde, sam kolo vode“. I najgluplji pripadnici ove jadne balkanske zemlje, vide da su po sredi apsolutisti koji su sve, ali ne i prosvetljeni, dakle, samo marionete „lutkara“ sa zapada. Međutim, nama treba prosvetljeni autokrata, kao što je bio Perikle u staroj Grčkoj. Kako je jedan Perikle samo utopija, ostaje nam da se nadamo nemogućem, a to je da ovi naši barem prestanu da seru i da nerviraju ljude svojim vidljivim simptomima mentalne bolesti (šizofrenijom, psihozom).

Dakle, osobe sa šizofrenim poremećajem krase pozitivni i negativni simptomi. Da bi lakše prepoznali bolest svojih diktatora, ukazaću samo na pozitivne simptome, mislim da će biti dovoljno za sada.

Halucinacije – kod bolesnika se javlja neki oblik „sna u budnom stanju“, čuje glasove (akustične halucinacije) i oseća mirise (olfaktivne halucinacije) ili vidi stvari koje ne postoje i takva zapažanja smatra realnim.

Sumanute ideje – Iz verovanja, za bolesnika nastaju realna mišljenja. Čvrsto veruje da ga proganjaju (manija gonjenja) npr. atentatori, ili da se sve odnosi na njega (ideje odnosa), drži se čvrsto svojih uverenja od kojih se ne može odvratiti nikakvim uveravanjima ili dokazima da njegove ideje ne odgovaraju stvarnosti. Uzrok tome leži u činjenici da se bolesnik povukao u svoj unutrašnji svet i da je „navukao zavesu“. Na taj način gubi mogućnost da svoje misli, svoju vlastitu „stvarnost“ uporedi sa realnošću u spoljašnjem svetu.

Poremećaji mišljenja – Naročito u slučajevima kad je bolesnik emocionalno uzbuđen ili umoran, njegove misli i govor postaju nesuvisli ili teško razumljivi. Bolesnik će prekinuti razgovor u sred rečenice ili će potpuno izgubiti nit. Često oseća „nadiranje“ određenih misli. Ti simptomi, ipak, nemaju nikakve veze sa maloumnošću. Dakle, inteligencija osobe ili diktatora nije narušena.

U redu, hajde da svi malo odgledamo tv nastup našeg diktatora i uverimo se jednostavno o čemu se tu radi. Megalomanski tripovi, usiljeni plačni osmesi i naravno patetika u oratorstvu, kao i agresivnost u retorici i dijalogu. Dovoljno je samo pogledati njegovu pojavu i shvatiti da je to osoba koja se ipak 30 godina ložila da postane to što je postala.

Igrom slučaja završio sam srednju medicinsku školu i sećam se prve rečenice svoje profesorice neuropsihijatrije. Rekla je, kad sretnete osobu, duševno bolesnu, nemojte da se raspravljate sa njom, vi ste ipak tu da ih razumete. Razumemo mi bolesnike, ali se izgleda, ne razumemo međusobno, pa mi se čini da do izlečenja nacije neće doći. Ipak je medicinska struka drkala kurac ceo vek, pa nam je medicina već 3 godine uzastopno najinferiornija u Evropi. Naravno, to je samo jedan od uzroka koji su doveli do toga da Srbija izgleda kao šator prepun pijanih gostiju iz Guče. Na vlasti je šljam, a da li je sa dijagnozom, prosudite sami.

Zajebano je kad ludaci uzmu kormilo u ruke, tako da, ako ih ne sklonimo i dovedemo normalnog kormilara, možemo samo da se pitamo kuda plovi ovaj brod.

A. Ćosić

Dno dna i botovska površina

U poslednje vreme, vrzma mi se po glavi misao da smo konačno dotakli dno dna. Svakog novog dana, listajući besmislene vesti koje šire plaćenici i štićenici fašista sa Zapada, a preko domaćih izdajnika koji drže medijske kuće, koji lažu kako se bave novinarstvom, shvatam da nas pravo dno tek čeka. U kakvom li će obliku nastupiti, mislim da niko ovde ne zna. Slepci koji igraju gubitaške partije pokera sa sedmicama, ne nameravaju da objave bankrot u kojem smo, realno, već minimum celu deceniju.

Mutava Srbija i dalje ćuti, jer je u njoj najviše baba i deda i onih koji se tako osećaju. Volim najviše retarde koji se hvale svojim minornim uspesima. Jebite se, ako mislite da ste uspešni uspešni u najgoroj zemlji na svetu! Međutim, botovština i dalje ćuti, i dok u Srbiji niko normalan ne namerava da planira porodicu, uz minimalne stimulacije i subvencije, većina ih pravi nove male gladne uličare koji će da otplaćuju dugove i glasaju za neke nove Vučiće, Tadiće i Dačiće, Kurčiće i Palčiće. Ako nas pre toga sve ne satre neki novi veliki rat.

Zašto bi se neko potrudio da zaobiđe demagogiju u kojoj je već duboko, kad ima 30 soma platu, za koju ne može da napuni ni mesečnu korpu? Zato što su im i roditelji zatucani, a i deca će im biti još gluplja. To je ona rulja koja zna za narodnu „radi i ćuti“. Za koga da radiš i kome da ćutiš, zar ne vidiš da nemaš zemlju, da nemaš narod, a busaš se u prsa nekom ćirilicom... šta će ti pismo kad nemaš ništa drugo, glupane, šta ono tad vredi, da ne predstavlja možda epitaf? Trgni se.

Dok ti shvatiš koja je razlika između demokratije i oligarhije, verovatno će biti kasno da shvatiš šta zapravo znači anarhija. Umesto da izađeš na ulice, ti se zadovoljavaš koskama koje ti bacaju oni koje tvoji dedovi ne bi držali ni kao pse, a kamoli kao gospodare.

Duboko smo u dužničkom ropstvu i pošto smo najletargičnija nacija na svetu, želim nam od srca da što pre počnemo gadno da crkavamo od gladi, pa se možda probudimo iz stogodišnjeg sna. Iskreno, ne verujem ni da bi to pomoglo, pa se samo nadam da će nas uskoro doterati do samog dna i da više neće imati šta da nam opljačkaju, pa nas možda i puste da sadimo pšenicu i marihuanu na miru. Šteta samo što će nam GMO zatrovati celu obradivu površinu.

Šta god Srbine, samo ti ćuti i pravi se lud, idi na glasanje, nerviraj se zbog Zvezde i Partizana, prodaj dupe za radno mesto, ili rođenu kevu ako hoćeš, pitam se samo da li ti je i deda bio izdajnik.

Aleksandar Ćosić

Српски је (не) бити забораван

Тврде да смо народ који је толико пожртвовано бранио своје њиве, да су се и највећи војно – стратешки умови некадашње Аустроугарске монархије дивили, а и повлачили се пред неумољивошћу наше малобројне војске. Чињеница је да смо водили само одбрамбене ратове и односили славу на сваком фронту... а славно смо гинули, као да нас је било бар 300 милиона.

Данас сви ми који смо слушали о томе, схватамо, да нисмо одбранили ништа. Тек деценију и по након бомбардовања СРЈ, доживели смо флешбек из прошлости, имамо данас Блера, који је једноставно дошао на своју територију, свидело се то нама Србима, или не. Некада је то био Франц Фердинанд, али некада је ту био и Принцип. Гле Србине, нема више Принципа нити принципа, а од све славне српске прошлости, остао је само интровертни ратнички морал.

Где смо се зајебали? А где нисмо, вратимо се у 1941. годину. Декадентном Европом је тада ведрио и облачио Адолф Хитлер, који иако описиван као социопата, знао је колико би могао да вреди пакт са Краљевином Југославијом. Да не подсећам шта је ова територија одувек значила великим силама. Може данас да тврди ко шта хоће, али нама је 1941. године понуђено
чланство у Тројном пакту (пакту три силе: Немачке, Италије и Јапана).
На челу државе имали смо Кнеза Павла Карађорђевића, који је као први намесник наше мале монархије, пристао на понуду, потписао прикључење Тројном пакту и који је равноправно разговарао са Хитлером. Адолф је знао колико је крупан залогај Југославија и колике и какве интересе овде има британска монархија. Веровали моји необавештени Срби или не, кнез Павле је Хитлера „наговорио“ да пристане на војну неутралност Југославије и да немачка војска и њене савезнице не прелазе преко насељених територија наше земље током својих ратних похода. Наравно да је Хитлер пристао. 

То је значило да Краљевина Југославија неће учествовати у Другом светском рату, да би данас било тридесетак милиона више Срба на овим просторима, да би Југославија раме уз раме са Немачком била владајућа сила на европском трговинском тржишту,  то значи да смо имали човека и по на власти. Кнез Павле је тада доказао да нисмо обичне кучке као што смо данас, већ да је и један Хитлер схватао да са нама треба пажљиво да се преговара.

Међутим, у то време, постојала је јака антинемачка струја у нашој земљи, тако да је, потпомогнут британским лобијем, 27. марта 1941. године, извршен војни пуч, којим је збачен споразум са великим силама, а на престо доведен малолетни краљ Петар Други Карађорђевић. Наивно смо мислили да ће нам Британија, само зато што је и сама монархија, помоћи до те мере да ћемо се лако извући. Међутим, оставили су нас на цедилу, а после је уследило шта је уследило.

Данас нема потребе да се много нервирамо, јер нас више нико ништа не пита. Русија и САД су исто зло за нас, шта год овде било устаљено мишљење. Схватићемо, надам се, да мајчицу Русију, као и маћеху Америку, боли она ствар за нас, па дружили смо се с Москвом па су нас разбили као звечку 1999., ако се неко уопште више сећа. Сад не знам зашто кукају због Блера, боље да вриштимо сви заједно, јер није српски ћутати док нас јебу у главу. У овој земљи је најлепше и најлакше бити забораван, необавештен и глуп. Ало моји Срби, размислите мало... НАТО је нужно зло, али ко нас пита кад се не бунимо. Само кажем да смо 74 године у заблуди, јер боље да смо одмах подржали кнеза Павла. Уместо да смо нација и држава са јаком економијом и свим пратећим, ми смо шабани које више нико не јебе ни 3 посто... Један Блер мање – више, ми смо своје шансе давно прокоцкали, зато остаје или револуција, или индолентни став као и до сада. 

Докле год нам буде приоритет да имамо „килу леба дневно“ до тада ће другима бити приоритет да немамо ни толико. Сад ће неки рећи да сам фашиста или шта ја знам, али ко јебе све вас што ћутите пред правим фашизмом, не би ли очували своје бедне плате и послове. Занима ме шта ћете кад вас оставе без послова и пензија, ваљда ћете ратнички морал коначно потражити поред контејнера. Искрено, да сам Амер или Рус, и ја бих нас јебао до изнемоглости. Србине, вичи, ломи, јеби им матер, или настави да ћутиш, трпиш и цркаваш лаганезе. 

Александар Ћосић

Vrisak

A, kako bi izgledalo da svi legnemo i umremo? Osvrni se oko sebe, i videćeš kako to izgleda. Ležimo, gunđajući jedni na druge, jer nismo identični. Za to smo uvek imali snage.. Glavnog krivca gledamo popreko, i čekamo njegov sledeći potez. Pred sopstvenim inkvizitorom savijamo glavu, umesto da vrištimo, pokažemo zube, ponos, dostojanstvo. Čega se toliko plašimo?  Sopstvenog vriska u tišini? Da, on zna da zvuči jezivo, onima oko nas. Zamislite onda moć vriska miliona, u isto vreme. Zamislite moć apsorbovanog besa, apatije, dostojanstva, bola i očaja, oslobođenog u kolektivnom vrisku. Srušio bi sve pred sobom. 

Pojela nas je gomila straha, upakovana u finalnu misao "nema svrhe", koju izgovaramo lenjo, uz uzdah. To će nam biti i poslednje reči.

Upali smo u istu zamku, kao i mnoge zemlje na starom kontinentu. Druge zemlje na samrti je lako prepoznati, vrište, grebu, drže se za ruke, urlaju na krivca. Mi smo legli i čekamo poslednji otkucaj. U zabludi da je Kosovo srce Srbije, čekamo. To nije Kosovo, to je ovaj narod. Kada to shvatimo, možda i vrisnemo, nesvesno, prirodno. Svi znamo ulogu mozga, svi znamo i ko je tu ulogu preuzeo, svi znamo i da se taj isti mozak odliva, srazmerno proporcionalno sa povećanjem apatije i spuštenih pogleda. Slepo crevo, nesposobni crvuljak, ustoličili smo na mestu mozga.

Neće niko vrištati umesto tebe. Urlikni, narode moj, makar jednom, da se uverim da si jos uvek živ. 

Nataša Radulović